Sinoć sam sa starijom ćerkom gledala aktuelnu epizodu Survivora.
Njoj je to prva sezona koju prati jer ima 12,5 godina. Reče mi da njeni drugari samo o tome pričaju, pa je odlučila ne samo da otkrije šta se to dešava u jednoj od najpopularnijih franšiza na voljenim malim ekranima, već da nam pokaže svoje, do sada neviđeno, ostrašćeno navijanje.

Piše: Maja Subotić, Managing Director SVA

Ja sam se iz motiva potpuno druge prirode pridružila – da kreiram priliku za kontinuirano zajedničko vreme sa svojom tinejdžerkom i mojim prvencem od ukupno troje, i to bukvalno oko neprikosnovenog ’’ognjišta’’ u porodici, u Srbiji koja toliko voli TV, da ga je konzumirala u proseku 5,5 sati dnevno u 2022. Ovim svojim novim ritualom sam doprinela da se tradicionalna statistika slučajno ne pokvari, tako da ću od sada s velikom i iskrenom srećom učestvovati u omiljenoj srpskoj zabavi – konzumiranju TV sadržaja.

Prvih 10 bambija (generacije koje su pratila “Muzički tobogan’’ umeće da prepoznaju foru) ide ovoj konvenciji nad konvencijama, kojoj moje profesionalno opredeljenje oprašta sve, zarad održavanja dobrih porodičnih odnosa s decom, a zaslužuje i ’’big respect’’ jer i TikTok generacija gleda TV i to kako!

Dakle, jedna konvencija tj. medijski kanal je tu, a u jednačini je i još jedna: unisex/uniage/unigen zabavni sadržaj u formi prilagođenog sportskog nadmetanja ekipa. U prošlom veku, osamdesetih, smo na identičan način, dakle, porodično, pratili ’’Igre bez granica’’.

Isključujući faktor samog televizijskog formata, ova popularna, zabavna tema je još jedna neprikosnovena konvencija za poštovanje. Dan danas nema nijednog poštenog team building događaja ili dečjeg rođendana, koji ne vuče inspiraciju iz ovog koncepta. Dakle, večiti hejteri u poslovnim kolektivima ili tek rođeni tinejdžeri, ova konvencija je bila, i ostala, nepresušni izvor zabave za sve nas.

U zaključku, koji je takođe jedna od formalnih konvencija u opismenjavanju dece, a za nauk marketinške struke, agitujem za dobre konvencije, koje imaju stečeni negativni imidž, a ne moraju obavezno uopšte da budu loše. One su jednostavno tu, radi konstatovanja konteksta u kojem se radnja dešava, i ne treba ih obavezno challenge-ovati ili još gore, menjati jer bi u suprotnom celo nasleđe čovečanstva bilo demolirano, iako je to sve češće prikrivena želja onih koji žive u ova luda vremena i pitaju se čemu sve to.

I ono najvažnije za kraj:

Prostor za razvoj biznisa ne leži u primitivnom pristupu pronalaženja ’’fenomenalne ideje’’ koje nema na tržištu, već u kreiranju vrednosti za onog jednog pojedinca u moru drugih, koji može prirodno da prepozna šta to posebno, samo za njega, neko kreira, a da to nije samo proizvod/usluga. ’’Šta je to meni vredno?’’ je početak i univerzalno pitanje.

Dakle, konvencionalno ali dobro, s razlogom i svrhom, koje treba češće sebi i klijentima da postavljamo, a zamislite, mi smo svi ljudi.

*Posvećeno porodici, onoj privatnoj i onoj poslovnoj.